TIMOČKA BUNA: Ustanak počeo kad je kralj Milan naredio da se od naroda pokupe puške - pobuna trajala samo pet dana i u krvi je ugušena
Dodajte Kurir u vaš Google izborKralj Milan nije voleo radikale Nikole Pašića. Slobodan Jovanović kaže da je verovao da vode zemlju u anarhiju i uništenje države. Radikali su smatrali kralja tiraninom koji gazi ustavna prava građana. Jaz među njima bio je toliko jak da je parlamentarni život u Srbiji bio blokiran.
Ali Srbija iscrpljena posle srpsko-turskih ratova (1876-1878), imala je i veće probleme od toga: stanovništvo, u ogromnoj većini seljaci, zapalo je u ogromne dugove zbog uvođenja novih poreza, izgradnje železnice i modernizacije državnog aparata. Radikalna stranka im je obećavala smanjenje poreza, i još agitovala protiv lokalnih vlasti, državnih činovnika i sreskih kapetana, tvrdeći da su krvopije i ugnjetači seljaka. Što oni, potpuno korumpirani i zavisni od viših vlasti, i jesu bili...
Okidač pobeda radikala
Na izborima za Narodnu skupštinu radikali Nikole Pašića 7. septembra 1883. godine ubedljivo su pobedili. Ali kralj Milan nije hteo da im poveri formiranje vlade, već je mandat dao Nikoli Hristiću, koji je važio za čoveka „gvozdene ruke“. Hristić je izašao pred poslanike, iz jednog džepa izvadio govor kojim je otvorio zasedanje, a zatim iz drugog papir s kojeg je pročitao da je Skupština raspuštena. Nezadovoljstvo u narodu ovakvim kršenjem izborne volje bilo je ogromno.
A onda je usledila nesrećna Milanova inicijativa da se od naroda pokupe puške. Odbrana Srbije tada se zasnivala na „naoružanom narodu“ - svaki odrastao muškarac je od države dobijao oružje da ga čuva kod kuće i, kad zatreba, ponese u rat. Uplašen od naraslog narodnog nezadovoljstva, posebno u Timočkoj Krajini, Milan je izdao naredbu u o vraćanju tog oružja u magacine. Za njeno sprovođenje zadužio je redovnu vojsku i sejmene, ozloglašenu konjičku žandarmeriju.
Svedok ovih zbivanja, učitelj Tihomir Marinković, objavio je u Politici 1927. svoja sećanja na te burne dane.
„Komisija za razoružanje radila je prvo u Boljevcu, pa je prozivala jednog po jednog i tražila da položi oružje. Ljudi su izjavljivali da ne daju puške. Ovaj otpor komisija je protumačila da je po nagovoru nas, Boljevčana, pa je odlučila da ide iz sela u selo, da razoružava. Kad je videla da ovako narod ne daje oružje, odlučila je da izabere jedno, najpopularnije selo, pa da u njega dovede vojsku, pa pomoću vojske silom da ga razoruža, a druga sela, kad to čuju, lako će se razoružati.
Izabrala je Krivi Vir. I u njega je dovela eskadron konjice, pa pošto je videla da će doći do borbe, svakako ne uzdajući se u vojsku, dovela je i jedno odeljenje užasno omrznutih sejmena. Dolazak sejmena ozlojedio je Krivovirce. Dokle je komisija tražila od naroda oružje, on je od nje tražio odlazak sejmena iz sela. Komisija se povukla i zatvorila u kavanu, a seljaci su pretili da će navući seno, pa zapaliti i kavanu i sejmene. O tome su izvešteni pop Marinko i boljevački radikali. Oni su odlučili da pop Marinko sa seljacima iz Lukova i Jablanice siđe u Krivi Vir, pobije sejmene i oficire, a vojsku razoruža. Ali pre nego je pop Marinko krenuo iz Boljevca, Lukovo i Jablanica bili su se i bez njega sjurili u Krivi Vir i, pred njihovom navalom, vojska i sejmeni morali su izbeći. Tako je počela Timočka buna.“
Vanredno stanje
Kralj Milan je bunu doživeo lično - kao direktan napad na svoj presto i reformu vojske. Slobodan Jovanović u knjizi „Vlada Milana Obrenovića“ piše da je kralj u prvim trenucima bio u panici verujući da iza svega stoji ruska zavera i da mu je život ugrožen. Odmah je proglasio vanredno stanje u timočkom i braničevskom okrugu i zaveo preki sud. Poslao je stajaću vojsku pod komandom generala Tihomilja Nikolića s naređenjem da pobunu uguši bez ikakve milosti.
Vojska pod Nikolićevom komandom na narod je krenula topovima i dalekometnim puškama, pred kojima su pobunjenici sa svojim „jednometkama“ bili nemoćni. Operacija je trajala samo pet dana - od 26. oktobra do 1. novembra, kad je vojska ušla u Knjaževac i Aleksinac. Pobunjenici, uhvaćeni sa oružjem, ubijani su na licu mesta tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu!
Radikalski prvaci izvedeni su pred Preki sud. Od članova glavnog odbora Nikola Pašić, Pera Todorović i Raša Milošević osuđeni su na smrt, neki su dobili vremenske kazne, a većina je oslobođena. Pašić je na početku bune pobegao u Bugarsku, pa mu je suđeno u odsustvu, a kazna mu je ukinuta tek kad je Milan otišao s prestola. Todorovića i Miloševića pomilovao je kralj, pa im je smrtna kazna zamenjena desetogodišnjom robijom. Ali pre toga su nekoliko puta izvođeni iz ćelija na lažno streljanje, pa je Todorović u zatvoru sasvim osedeo... Streljan je 21 radikal iz pobunjenih sela, a 734 ljudi kažnjeno je robijom i zatvorom.
Beg u Bugarsku
Kad je izbila Timočka buna, Nikola Pašić se nije nalazio u timočkom kraju, već na imanju svog tasta u blizini Višnjice kod Beograda. Čim je saznao da je kralj Milan proglasio vanredno stanje i krenuo u masovna hapšenja radikalskih prvaka, Pašić je shvatio da mu preti sigurna smrtna kazna. Za beg u Bugarsku, gde je imao veze s vlastima i prijatelje, lukavo je izabrao duži put. Nije se uputio direktno na granicu, jer su putevi u Timočkoj Krajini bili blokirani vojskom. Umesto toga, u čamcu je preko Save prešao na austrougarsku teritoriju, u Zemun, a odatle je preko Mađarske i Rumunije, koristeći lažna dokumenta i prerušen, uspeo da stigne do Vidina, a zatim i do Sofije.
Kralj Milan je besneo zbog njegovog bekstva i zvanično je zahtevao od bugarskih vlasti da ga izruče Srbiji, ali je Bugarska to odlučno odbila. Pašić se u Bugarskoj kao inženjer zaposlio na izgradnji puteva, ali je u isto vreme okupio radikale izbegle iz Srbije i stvorio jak opozicioni centar. Jedan od razloga zbog kojih je Srbija 1885. objavila rat Bugarskoj bilo je i nezadovoljstvo što vlada u Sofiji podržava antiobrenovićevsko delovanje. Ali kad je rat počeo, Pašić je odbio predloge pojedinih bugarskih krugova da organizuje srpske emigrante koji bi se borili protiv vojske kralja Milana. Vratio se u Srbiju u proleće 1889. godine, nepunih mesec dana pošto je kralj Milan abdicirao, a namesnička vlada proglasila opštu amnestiju za sve političke osuđenike i emigrante iz Timočke bune. Pašić je u Beogradu dočekan trijumfalno, burno na ulicama pozdravljen od pristalica Radikalne stranke.
Milan abdicirao
Surovo gušenje narodne bune, streljanje narodnih vođa i zatočenje stotina seljaka, neopozivo su udaljili narod od kralja. On se više nije osećao bezbedno u Srbiji, postao je paranoičan, svuda je video zavere i pojačao je policijski teror, što je samo produbljivalo jaz. Milan je dve godine objavio rat Bugarskoj i sramno ga izgubio, što mu je potpuno uništilo autoritet. Da bi sačuvao presto za sina Aleksandra, abdicirao je 1889. godine i napustio Srbiju, ostavivši vlast Nikoli Pašiću i radikalima.
Pera Todorović, ideolog Radikalne stranke, obreo se u zatvoru, da čeka izvršenje smrtne kazne. Prihvatio ja Milanovu ponudu da u zamenu za pomilovanje nagovori radikale da uđu u vladu i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. Todorovićevi partijski drugovi, međutim, po izlasku iz zatvora, odbili su da ispune sporazume, a mržnju prema kralju Milanu proširili su i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Radikalska kampanja protiv Todorovića trajala je sve do njegove smrti 1907. godine i bila je surova. Između ostalog, svog dojučerašnjeg druga proglasili su homoseksualcem.
Momčilo Petrović